Антиутопијски роман руске књижевности XX века на материјалу романа „Ми“ и „Чевенгур“ | Международен филологически форум
su.forum.students@philol-forum.uni-sofia.bgСп. "Филологически форум" - хуманитарно списание за млади изследователи на Факултета по славянски филологии е вече в CEEOL!

Антиутопијски роман руске књижевности XX века на материјалу романа „Ми“ и „Чевенгур“

Posted in: Антиутопия (Руският роман през ХХ век), Библиотека Started by

Антиутопијски роман руске књижевности XX века на материјалу романа „Ми“ и „Чевенгур“

Бојана Станковић

Универзитет у Новом Саду, Нови Сад, Србија

Апстракт

Рад се заснива на истраживању антиутопијског романа као жанра на материјалу руских романа XX века „Ми“ и „Чевенгур“. Повлаче се паралеле између утопијског, антиутопијског и реалног друштвеног уређења, што са собом носи и питања о природи фантастике антиутопијског романа.

Кључне речи: антиутопија, утопија, слобода, „Ми“, „Чевенгур“, „Велики Инквизитор“

Abstract

This paper is based on research of the dystopian novel as a genre done owing to the material provided by the Russian novels of the 20th century such as “We” and “Chevengur”. It draws parallels between the utopian, the dystopian and the real world polity, which begs the question about the nature of the fantasy in the dystopian novel.

Кeywords: utopia, dystopia, freedom, We, Chevengur, The Grand Inquisitor

Упркос свим ратовима, епохама крви, насиља и неслагања, крајњи човеков циљ одувек је био мир, хармонија и уређен друштвени систем. Као и свака друга тежња човека, као појединца али и као групе људи, и ова је наишла на одјек у књижевном стваралаштву. Временом, из маште о идеалном друштвеном уређењу родио се књижевни жанр утопија[1]. Његовим оснивачем сматра се енглески писац и аутор романа „Утопија“ (1516) Томас Мор (1478-1535). Корене замисли о утопији налазимо још код Платона (427-347. п.н.е.) у делу „Држава“ (380. п.н.е.) у ком он даје детаљна објашњења о томе како би, по његовом мишљењу, требало да изгледа савршено уређено друштво. Иако је систем „колективне среће“ наизглед лако успоставити, човекова природа се одувек супротстављала тежњама да се живи искључиво по правилима разума. Услови у СССР-у на почетку XX века били су плодно тло за стварање нових утопијских илузија, те су многи маштали о „социјалистичком рају“. Развој технике и технологије, давање предности разуму, спутавање човекове слободе и на крају гушења личности, доводе до појаве новог жанра, антиутопије[2], а период XX века представља доба њеног процвата. Док утопија осликава „колективну срећу“, антиутопија приказује појединца, индивидуу, која у одређеном тренутку својим мислима и осећањима почиње да се издваја из „идеално“ устројене средине која гуши његова осећања и истинске, људске потребе. Првом антиутопијом XX века сматра се роман „Ми“ (1920) руског писца Јевгенија Замјатина (1884-1937). Овај роман антиутопија послужио је као инспирација, како светски познатим ауторима Олдосу Хакслију (1894-1936) за роман „Врли нови свет“ (1932), Џорџу Орвелу (1903-1950) за романе „Животињска фарма“ (1944) и „1984“ (1949), Реју Бредберију (1920-2012) за роман „Фаренхајт 451“ (1953), тако и за роман руске књижевности „Чевенгур“ (1928), сличне проблематике, који, као свој први и једини роман, пише Андреј Платонов (1899-1951). Роман „Чевенгур“ се по многим својим особинама дефинише као антиутопијски и по многим својим елементима се може приближити Замјатиновом ремек-делу. Oба романа у СССР-у штампанa су тек 1988. године. Писци оваквих филозофских смерова нису били пожељни у СССР-у и њихова дела никако се нису могли уклопити у време двадесетих година.

Етимологија

Иза наслова оба руска романа наслућује се значење колективног. Замјатин својим романом показује да развој друштва није могућ без развоја индивидуе, али, исто тако, уколико постоје само „ми“, онда сви људи једнако мисле и раде, и тада јединка не може да постоји. Пишчев јунак Д-503 на самом почетку романа својим белешкама даје наслов „Ми“ и каже: „Ја ћу само покушати да забележим оно што видим, што мислим – тачније, што ми мислимо (баш тако: ми и нека то „Ми“ буде наслов свих мојих бележака)“ (Замјатин 2006: 6). Наслов романа је претећа метафора, ужас који у себи крије „ми“ које је прогутало „ја“.

По једном од тумачења Платоновљевог назива романа „Чевенгур“, сам наслов је могуће довести у везу са спојем двеју речи: „чева“ са значењем „изношеног опанка“, и „гур“ са семантиком „хуке“ и „урлика“. Тако „хука сељачког опанка“ није бесмислена метафора, уколико се имају у виду симболика опанка као знака сељачке побуне и слика празних опанака што корачају пољем у пeсми ватрогасца у „Чевенгуру“[3]. Већ на самом почетку романа писац истиче посебну љубав Захара Павловича управо према опанку. По другом тумачењу назива романа, којег се држе Г. Ф. Коваљов и О. Ј. Алејников, до решења се може доћи посматрањем абревијатуре ЧеВеНГУР која се може дешифровати као „Чрезвычайный военный непобедимый (независимый) героический укреплённый район“[4].

Што се тиче имена самих јунака у роману „Ми“, сваки „број“ у „стакленом рају“ има макар једну изражену специфичну црту физичког изгледа која је у складу са његовим именом и која говори и о његовом карактеру. У називу Интеграла који се гради у Јединственој Држави наслућује се реч „интеграција“, те се овај назив може довести у везу са циљем Државе да уз помоћ свог „апсолутног“ знања преобрази свемир који се тренутно налази у стању „дивље слободе“ и да у њега интегрише своја начела и законе.

Са друге стране, интересантна је етимологија имена главних јунака у Платоновљевом „Чевенгуру“. Презиме браће Дванов и њиховог оца директно указује на подвојеност и амбивалентност[5]. За Александра Дванова веже се опозиција мисли и осећања, око које се он читаво време ломи (Јовановић 1984: 53). Осим тога, у роману насупрот њега стоје два опонента: Прокофиј Дванов и Симон Сербинов, и ови антагонисти се за њега везују различитим везама.

Време, простор

У Замјатиновом роману становници Јединствене Државе живе у далекој будућности, хиљаду година након Двестогодишњег Рата. Између њих и океана налази се, „можда највећи од свих проналазака“, Зелени Зид, погиднут након Рата. Његове зидине одвајају „машински, савршен свет“ од „неразумног, наказног света дрвећа, птица, животиња…“ (Замјатин 2006: 117).

Радња „Чевенгура“ одвија се на југу Русије за време НЕП-а[6] (двадесетих година двадесетог века) и смештена је у посебне, не само просторне, већ и временске оквире. Схватање времена је двоструко: време у природи и историји које протиче и време у човеку које је „вечна туга“. Према Захару Павловичу, историјско време не постоји за човека, док „време-тугу“ свако носи у себи. Историјском времену комуна се опире „укадињем историје“ и успостављањем „вечног лета“. Чевенгурски утописти служе се „секундарним временским одредницама“: социјализам ће доћи „за годину дана“ (Јовановић 1984: 14).

Према мишљењу М. Јовановића неопходно је истакнути и саму „семантичку важност опозиције „дома“ и „света“ у „Чевенгуру“ која се развија на два плана: „безимени град“ (у коме се препознаје Платоновљев завичајни Вороњеж) „свет“ (укључујући и Москву), и „чевенгурска утопија – реални простор ван ње“ (укључујући и „цео свет“ који наводно тражи револуцију и комунизам)“ (Јовановић 1984: 11). На првом плану интересе дома најбоље представља Захар Павлович, коме су у овом погледу супротстављени сви ликови с којима он долази у додир и који напуштају дом из различитих разлога (глад, светски рат, револуција и грађански рат). Опозицију чевенгурске утопије и реалног света изван ње нарушавају поступци јунака који заобилазе Чевенгур, избегавају га, или одлазе из њега из различитих разлога (Алексеј Пољубезјев, Луј, Карчук, Клавдјуша жена са умрлим дететом, група „осталих“ који су дошли заједно, а одлазе сами). Са изузетком Чепурног, оснивача комуне, чевенгурски утописти у комуни само привремено (Пашинцев машта о враћању у прошлост, Гопнер тежи да чевенгурски модел пренесе у друге крајеве Русије и света, Киреј размишља о одласку код родбине, чак је и Александар Дванов у Чевенгуру само у пролазу на путу ка свом „вечном дому“ крај мртвог оца).

Природа фантастике

Интеграл је централни научно-фантастични детаљ Замјатиновог романа. То је свемирски брод чији је главни инжењер Д-503 и који треба да буде лансиран у свемир, пронађе друге људе и њима наметне схватања и режим функционисања Јединствене Државе, доносећи им „математички беспрекорну срећу“. То се према неким мишљењима може повезати са намерама СССР-а да прошири идеје социјализма на друге државе. (Орвел у својој рецензији заступа становиште које је против тумачења Замјатинове замисли као алузије на Совјетски савез[7].) Веома је тешко не повезати систем који је приказао Замјатин са концептима совјетске стварности. Говорећи о слободи, односно њеном апсолутном непостојању, сваки пишчев „фантастични“ детаљ директно указује на безизлазност положаја појединца као индивидуе. Велику пажњу привлачи начин обрачунавања са неистомишљеницима, што може представљати директну алузију на тадашњу совјетску стварност. У све три „стварности“, совјетској, Замјатиновој и Платоновољевој, сваки неистомишњеник може стећи статус државног непријатеља. Осим тога, да ли је „фантастична“ Замјатинова претпоставка о постојању „ружичастих бонова“ за секс уколико се има у виду постојање бонова за храну и укидање новца као платежног средства за време једног периода совјетске владавине? Из перспективе људи XXI века нафтна храна у роману „Ми“ (у Хакслијевом Врлом новом свету десетак година касније капсуле уместо хране) се чак више ни не граничи са „фантастиком“. Замјатиново покоравање природе у свим њеним деловима јасно приказује тенденције совјетске (наравно, и не само совјетске) стварности, индустрализације и колективизације, које огромном брзином намеће технолошки развој и које доводе до изолације и отуђења човјека. За овог писца може се рећи да је својим „фантастичним“ визијама у роману предвидео будућност, те се у том контексту може говорити и о „гвозденој завеси“ до које је дошло неколико деценија касније. Замјатин у свом роману идеално осликава порекло фантастике из саме реалности.

„Велики инквизитор“ Фјодора Михајловича Достојевског

У роману „Ми“ на челу Јединствене Државе налази се Добротвор, човек кога становници сваке године једногласно бирају за свог вођу. Неки од истраживача пишчевог стваралаштва наглашавају да лик у Замјатиновом роману има проротип у лику инквизитора из поеме „Велики инквизитор“, Ивана Карамазова у роману Достојевског (1821-1881) „Браћа Карамазови“ (1880). У поеми се говори о другом силаску Исуса Христа на земљу, у Шпанији за време инквзиције. Велики инквизитор покушава да убеди Исуса у исправност своје владавине, објашњавајући да су људи слаби и да ће увек радије изабрати земаљски хлеб, а не небески. Он каже да су људи били срећни када су их повели као стадо, и да ће постати срећни тек кад се одрекну своје слободе и покоре се цркви, чију ће улогу у Замјатиновом роману преузети Јединствена Држава. Ова тема се појављује у кључном месту романа, у разговору између Добротвора и Д-503 када Добротвор каже да је на себе преузео мисију исправљења свих Исусових подвига: „Сећате ли се: модри брежуљак, крст, гомила. Једни – горе, попрскани крвљу прикуцавају тело уз крст; други – доле, попрскани сузама – гледају. Не чини вам се да је улога оних, горњих најтежа, најважнија?… Ја питам: за шта су се људи – од самих пелена – молили, о чему су сањали, због чега су се мучили? Да би им неко једном заувек рекао шта је то срећа – и да би их онда приковао за ту срећу ланцем“ (Замјатин 2006: 244-245)[8].

У Платоновљевом „Чевенгуру“ име Фјодора Достојевског помиње се када га у револуционарном заносу преузима опуномоћеник обласног револуционарног комитета Игнатиј Мошонков. Чевенгурска утопија је, како сматра М. Јовановић, заиста делом пародична реализација визије Ивана Карамазова. Епизода са Мошонковим темељи се на низу детаља који пародирају поједине замисли Великог инквизитора о односу „изабраних“ и „послушног стада“. Тако је Мошонков од „руковођења револуцијом у свом рејону“, тј. од размишљања о „организацији свакодневне радне среће“ – смршао. У истој епизоди се затим пародирају Инквизиторов „мач кесаров“, затим, Иваново излагање о „недовршеним, пробним бићима“ у лику Недовршеног, однос „изабраних“ и „послушног стада“[9]. У вези са утицајем Достојевског Јовановић наводи још неке од мотива из поеме Ивана Карамазова који се у „Чевенгуру“ истичу и узимају у обзир и, притом, издваја: мотив рада – укидање рада у чевенгурској комуни; изабраника – „када сви особењаци дођу на власт, људи ће почети да живе за себе“, сматра ковач Сотих; патњу изабраних због преузетог бремена одговорности – Чепурни говори о томе како је „класа угњетаваних створила читав свет“, па нема потребе да „изабрани због ње „пате“ и „мисле“ у њено име; и на крају Инквизиторову мисао о „завршетку“ историје патње са „слободама“ пропратио је Чепурни са својом идејом да „заврше све“, „читаву светску историју“. Поред епизоде са Мошонковом, замисли Достојевског имају одјека у још неким сценама у „Чевенгуру“. У разговору о хлебу и слободи са Гопнером Шумилин поставља питање: „А какву слободу ужива гладан човек?“, те видимо јасно разматрање тезе о хлебу који је добијен у замену за слободу. Исто примећујемо и у ироничним речима ковача Сотиха; „Земљу сте дали, а жито одузимате до последњег зрна“, „Сељаку од земље остаје само хоризонт“. У овом контексту може се издвојити и сцена кључног разговора браће Дванова у којој попут Христа у Ивановој поеми и Аљоше у „Браћи Карамазовима“, Александар љуби брата Прокофија у уста. У том разговору Прокофије износи своју идеологију преваре и мисао о себи као „изабраном“, на шта му брат поставља питање: „А чему то, Проша? Та теби ће бити тешко, бићеш најнесрећнији, биће ти страшно да живиш сам и издвојен, изнад свих“. За разлику од браће Карамазових, кључни разговор браће Дванова не доводи до међусобног разумевања. Аљоша у знак хришћанског праштања љуби брата после његове „исповести“, док Александар то, без ове симболике, чини пре почетка самог разговора. Упадљива је и разлика краја романа „Браћа Карамазови“ и „Чевенгур“. Док Аљоша са дечацима одлази у сусрет бесмртности, идентификујући се са Христом, Александар Дванов иде разочаран и без наде у сусрет мртвом оцу у језеру Мутјову (Јовановић 1984: 47-48).

Не може се порећи да друштвени системи у којима живимо данас умногоме подсећају на антиутопијска уређења. Могу се узети у обзир и посматрати сви аспекти живота, почевши од хране, природе, све до губљења идивидуе и појединца. Жанр антиутопије, од момента свог настанка, ни у једном тренутку није превазиђен. Напротив, данас се све више развијају антиутопијске идеје и виђења, чије порекло сеже најмање до прве половине XX века. Те идеје се не развијају само у књижевности, већ се популаризују и у другим видовима уметности, пре свега у филмској. Последњих година те идеје реализују се највише на западу, у остварењима која апокалиптичним сликама упозоравају на могућност различитих типова катаклизме.

Антиутопијска дела постављају питања о људској слободи и срећи. Питања о сукобу човекових унутрашњих нагона и потреба са његовим разумом. У тим делима приказано је човечанство које се креће из стања анархије, као једне крајности, и иде путем на којем долази до гушења личних слобода, потреба и осећања. Анализирајући у тим делима историјски, друштвени и политички аспект, неминовно се долази до нерешивих питања о човековој природи и његовој немогућности да је контролише у довољној мери, а да притом не прекорачи границе гушења индивидуалности. Дакле, систем као такав одлази у крајности, те или не постоји, или је претерано ригидан. На перспективе човечанства аутори ових дела савим сигурно не гледају с оптимизмом па нам се тако савремена стварност може чинити и гором од оне која је приказана у антиутопијама.

Литература

Замјатин 2006: Замјатин, Ј. Ми. Београд: Libretto, 2006.

Јовановић 1984: Јовановић, М. Чевенгур: Космички песимизам Андреја Платонова. Предговор из: Платонов, А. Чевенгур. Београд: Нолит, 1984, 7–58.

Каменский 2006: Каменский, Г. Л. Краткая биография А. П. Платонова, А. П. Платонов. „Котлован“: Основное содержание. Анализ текста. – В: Литературная критика. Сочинения. Москва: Астрель, АСТ, Профиздат, 2006. [посећено 18.01.2017].

< http://a4format.ru/pdf_files_bio/4925e45e.pdf >

Ковалев 2002: Ковалев, Г. Ф. И еще раз о названии «Чевенгур». – В: Вестник Воронежского университета. Гуманитарные науки. Воронеж, № 1, 2002, 287–291.

Кучина 2000: Кучина, Т. Андрей Платонович Платонов, Русские писатели. XX век: Биографии: Большой учебный справочник для школьников и поступающих в вузы. Москва: Дрофа, 2000. [посећено 18.01.2017].

< http://a4format.ru/pdf_files_bio/46405a84.pdf >

Малыгина 1995: Малыгина, Н. М. Художественный мир Андрея Платонова. Москва: МПУ, 1995.

Оруэлл 1995: Оруэлл, Дж. Рецензия на «Мы» Е. И. Замятина. В: Русская литература XX века. Учебная книга для учащихся старших классов. Часть II — М: Скрин, 1995. [посећено 18.01.2017].

< http://a4format.ru/pdf_files_bio2/475ef28d.pdf >

Платонов 1984: Платонов, А. Чевенгур. Београд: Нолит, 1984.

Стојнић 1995: Стојнић, М. Руски авангардни роман. Београд: Звездара, 1995.

Тимина 2002: Тимина, С. И. Русская литература XX века. Школы, направления, методы творческой работы. Москва: Издательства «Высшая школа» и «LOGOS», 2002.

[1] Реч утопија потиче из грчког језика од речи u (не) и topos (место), те означава место које не постоји.

[2] Антиутопија или дистопија је антитеза утопије. То је узнемирујуће виђење човечанства у неком будућем времену које на песимистичан начин показује у ком правцу се креће друштво. Често говори о уништавању појединца.

[3] Ватрогасац, уствари, пева о смрти која очекује чевенгурске сањалице, јер је Чевенгур „град смрти, гроб“ (Јовановић 1984: 20).

[4] Изванредни војни независни херојски утврћен рејон

[5] Сличну етимологију налазимо код главног јунака романа Злочин и казна Достојевског, Раскољникова.

[6] Нова економска политика представља период у историји Совјетског Савеза између 1921. и 1928. године у ком је нова совјетска власт допустила обнову неких елемената капиталистичке привреде у земљи с циљем побољшања економских прилика тј. јачања савеза радника ради обнове привреде опустошене ратом.

[7] Орвел: „Замјатинов циљ је да покаже да нам прети цивилизација машине. <…> То је истраживање суштине машине, духа, ког је човек без размишљања пустио из боце и више не може да га врати назад“ (Орвел 1995).

[8] Поред овога, Операционо су некада упоређивали са „древном инквизицијом“.

[9] Недовршени се у роману показује као далеко мудрији од Мошонкова.