ФИГУРА МАЈКЕ У ПРИПОВЕТКАМА ИВАНА ЦАНКАРА | Международен филологически форум
su.forum.students@philol-forum.uni-sofia.bgСп. "Филологически форум" - хуманитарно списание за млади изследователи на Факултета по славянски филологии е вече в CEEOL!

ФИГУРА МАЈКЕ У ПРИПОВЕТКАМА ИВАНА ЦАНКАРА

Posted in: Балкански светове, Библиотека Started by

ФИГУРА МАЈКЕ У ПРИПОВЕТКАМА ИВАНА ЦАНКАРА

Бојана Анђелић

Сажетак

Циљ овога рада је анализа фигуре мајке у приповеткама/цртицама Ивана Цанкара. Пажња је усмерена на приповетке: Десетица, Грех и Шољица кафе. С обзиром на то да у Цанкаревом целокупном делу има доста аутобиографских елемената, не треба да чуди што је једна од његових јунакиња управо његова мајка – сигурна лука, глас разума, неко ко безусловно воли и уз чију се помоћ могу пребродити и највеће тешкоће.

Кључне речи: мајка, љубав, детињство, грех.

 

Summary

The aim of this paper is to analyze the mother figure in short stories/notes of Ivan Cankar. The focus is on the following short stories: Desetica, Greh and Šoljica кafe. Considering the fact that Cankar’s entire opus contains many autobiographical elements, it should not come as a surprise that one of his female characters is his own mother – a safe haven, a voice of reason, someone whose love is unconditional and with the help of whom even the greatest obstacles can be overcome.

Кеy words: mother, love, childhood, sin.

 

„Ако уметник вреди, свака приповетка је део њега самога,

кап његове крви, црта са његова лика.“ (Иван Цанкар)

 

Од најстаријих па до данашњих времена као књижевни ликови појављују се чланови породице, првенствено отац и мајка. У историји европске културе и цивилизације мајка, тј. жена била је мање видљива од мушкарца. Такво је стање и у 19. веку – мушкарац је био вођа породице, њен хранитељ и заштитник док је жена водила домаћинство. „Мушкарац ради све теже пољопривредне послове: оре, коси, копа, крчи, жање, сече дрва итд. Жена се стара о деци, кува, пере, чисти, тка, плете, шије, крпи… Међутим, у знатном броју послова, као што су брига о стоци, жетва, копање, брање кукуруза и сл, мушкарац и жена заједно учествују“ (Вулетић 2002: 78). Мушка доминација и женска подређеност највише су долазили до изражаја у јавности (на пример: када су ишли заједно, мушкарац је корачао напред, а жена иза њега). Тек је индустријализацијом и стварањем средње класе у западноевропским друштвима дошло до прецизније поделе мушких и женских улога. Мушкарци су се бавили економијом, политиком, културом, науком док су жене биле строго везане за кућу. Дакле, жене су у породици биле обесправљене. У том смислу, готово увек биле су на страни деце.

Писци су у својим делима настојали да представе лик оца и мајке у складу са њиховим реалним поступцима. Да бисмо разговарали о лику мајке у приповеткама словеначког аутора Ивана Цанкара (1876-1918), неопходно је да се подсетимо времена и друштвених збивања у добу у ком је живео, те његовог социјалног порекла. То је крај 19. и почетак 20. века – доба великих класних супротности и незапамћене беде у коју су запали нижи слојеви друштва. Тада у градовима Словеније буржоазија немилосрдно гуши сваку напредну мисао, све слободарске тежње и настоји да свим силама веже народ за аустријске реакционарне снаге. Исту негативну улогу коју игра буржоазија у граду, на селу врше црквене власти. Ситуација је изузетно тешка. Уместо покорности, она изазива отпор у свим областима живота и на свим пољима рада, па и у књижевности. Међу књижевним ствараоцима, који су се одлучно супротстављали неправди и неједнакостима, нарочито се истиче Иван Цанкар. Он се одлучно борио и својим књижевним делом и непосредним залагањем за промену друштвеног уређења, што потврђује његов целокупан рад. Цанкар је, сасвим оправдано, сврстан међу највеће словеначке писце, „дотакао је сва питања која је могао поставити духовно будан човек његовог доба“ (Ковачевић 1961: 124).

Цанкар потиче из веома сиромашне породице и први је словеначки писац из редова пролетеријата. Отац му је отишао у свет – у потрагу за послом и никада се није вратио своме дому и породици, те је о деци бринула искључиво мајка, мајка мученица и мајка паћеница, чији је лик Цанкар литерарно оживио у неколико својих дела – у неколико приповедака, те роману На кланцу. Димитрије Вученов бележи да је мајка „најпозитивнији лик који се јавља у његовом књижевном стваралаштву, у доста других случајева веома критички обојеном, окренутом осуди друштва, друштвених односа, културног стања, грађанства и малограђанства. Мајчин лик светли на тим мрачним хоризонтима сјајном светлошћу“ (Вученов 1991: 109). Цанкар каже да су сва његова сећања везана за најупечатљивији период у човековом животу – за детињство. У вези са тим напомиње: „Око мога сећања допире далеко, чак до треће године мога живота. Изгорела нам је кућа и осиротели смо потпуно. Ми деца, сви колико нас је било, играли смо се на брегу код Свете Тројице. Било је предвече, сунце је сјало мило и топло, као сам божји благослов. Доле је била Врхника, већ сва у сенци, сијали су се још само највиши прозори господских кућа. – Боже! – крикнула је сестра. Зграбила ме за руку и појурила; ја, неспретан на ногама, врдао сам за њом и котрљао се наниже по камењу и по клизавој трави. Силан дим био је осенчио небо, чак до Љубљанског врха, до Свете Ане и до Жалосне горе; сјајан пламен, танак и висок, пресецао га је у правој линији. – Боже! Боже! – викала је сестра. Ту, у тај дивни пламен, закључано је моје сећање; више га нема“ (Цанкар 1962: 31). Мајчина смрт је болела Цанкара – и као човека и као писца. Написао је више текстова о односу мајке и сина и у њима исказао непребол према мучеништву родитеља које није награђено. Мајка је представљена као сасвим мала и ситна женица. Цанкара, као одраслог, муче све оне изјаве и сви они поступци којима је можда, још у најранијој младости, увредио мајку. Гризе га савест када на сестрин наговор кришом узима крушке из котарице које је мајка припремила за после недељног ручка и потом бива откривен. Но, мајка неће повисити тон на свога сина. Покриће лице и заплакати. Њене сузе заболеће више и јаче од хиљаду прекорних речи. Ова сцена подсећа на ону из старог цртаног филма Негде у земљи снова када мајка нема чиме да прехрани своју децу до комадом тврдог хлеба који деца не могу да загризу, па га умачу у млеко. И када затраже још, мајка ће заплакати најснажније. Заплакаће, јер нема још. Од свих, најтежа је немоћ мајчина. Но, вратимо се на Цанкара. Дечаку још теже бива када добијен грош, у највећој сиротињи, троши на урме. Цанкар-дечак је свестан да чини грех. Гладан је, данима живи само на качамаку, у мислима му је мајка, али ипак троши грош. Троши га на урме о којима машта – росне, мрке, заводљиве, грешне. Чезне. И греши. „Урме су биле масне, одмах су се залепиле за знојаве дланове. Окусио сам прву; сочно, слатко месо залепило се и за усне и за зубе. Испљунуо сам све, глатку кожицу, шећерно месо и прецепљену коштицу. Затим сам потрчао низ брег и стискао у шаци сву ту одвратну, масну грудву, док је нисам бацио у поток и опрао обе руке. Затим сам легао у траву и молио се да умрем. Мајка једе качамак из дана у дан, из недеље у недељу; можда већ више и не зна да негде на свету има белог хлеба. А ја једем урме! За грош урми, оних жутих, шећерних! На срцу ми је лежао камен; био је тежак и страшан; чак је и суза било стид да ми пођу на очи“ (Цанкар 1962: 42). Греши, али се и каје. А мајку боли. Неће она повисити глас на свога сина, неће ни руку подићи, али ће горко заплакати. Мучила га је помисао да је проклети грешник: „На сваком парчету хлеба мајчина суза; у сваком погледу тихи прекор; са сваком речи горак уздах“ (Цанкар 1962: 55). Цанкар је хтео да тражи опроштај за све. Често би самоме себи постављао питање: Боже, колика је снага жене, колика је снага мајке и колико и докле она може да трпи? „Да сам рекао својој мајци да ми за један педаљ одмакне Љубљански врх, зато што сувише притискује Мочилник, вероватно би га заиста одмакла. Бог мајкама задаје чудне загонетке. На пример: како да се спреми ручак за осморо људи кад у кући нема ни гроша, а бакалин не да ни соли на вересију? Ручак је на столу. Живот тајанствено иде из дана у дан и не зауставља се. Пут је стрм и нераван, а кола су тешка; на колима седе деца, има их осморо; једу и пију, смеју се и вичу; мајка је упрегнута; ако би застала да се одмори, ако би пошла сувише полако, ошинули би је преко савијених леђа: ‘Хеј, повуци!’ Тамо негде под високим брегом посрне. Посрне и умре. Стид је чак и да умре; чини јој се да се огрешила о оне који су живели од њеног живота“ (Цанкар 1962: 56).

Приповетке/цртице Десетица (1912), Грех (1903) и Шољица кафе (1910) су тематски сродне – у фокусу пажње је фигура мајке. Приповетка Десетица наводи на размишљања о породици, те односима између родитеља и деце. Цанкар пише у првом лицу – дакле, о себи као дечаку од дванаест или тринаест година који похађа трећи разред реалке. Станује у једној соби – великој, па ипак уској и тесној, набијеној и претрпаној стварима. Разбацани предмети и учмали и загушљиви ваздух чине тугу јачом и тежом. Атмосфера у соби кореспондира са расположењима газдарице и другова, тмурним облацима и кишом која данима лије да би се потом, као последња у низу градацијски поређаних слика, нашла слика дечаковог целокупног живота: „Сви горки часови враћају се и срце их у сећању осети девет пута теже него што их је осетило први пут. Сећање иде далеко, одгрће све завесе. (…) Вратиле су се вечери кад бих заспао са уплаканим очима; вратила су се јутра када сам се будио не отварајући очи да не бих видео дан, да га никада више не бих видео. Потиштеност се прелила у очајање, у неми ужас пред животом, у сазнање да пут незадрживо води низбрдо, у бездану дубину,  и да нема спаса“ (Цанкар 1962: 64). Осећање нелагоде присутно је и када се налази у школској згради: „А школе ме је било страх; учење ми није задавало бриге, али тамо ми је све било туђе, нељубазно; стајао сам пред наставником као разбојник пред судијом. (…) Тако би човек ушао у храм непријатеља, руку свезаних на леђима, сав бедан и понижен“ (Цанкар 1962: 64-65). И ко може да помери облаке и дозове весело и топло Сунце? Ко може да уклони сиву боју и на њено место стави светлу, топлу? Ко може да угреје кад је хладно? Неприступачно учини приступачним? Сузе замени смехом? Ко чује и кад речи не буду изговорене? – Мајка. Дечак дрхти док отвара мајчино писмо са последњом десетицом. Отвара га пажљиво и полако док се у срцу боре тешко и болно против драгог и радосног: „Крупна, драга, невешта слова показивала су мајчину руку. (…) Унутра су била она иста крупна, тешка, невешта слова: ‘Драги сине!’ Јер мати је тек од нас деце научила да пише: да се не би стидела. Кад сам раширио писмо, нешто је звекнуло на под; сагао сам се и узео: била је десетица. (…) Видео сам ону драгу, увелу, дрхтаву руку, која је међу прстима држала последњу десетицу и најзад је спустила у писмо. Јер десетица је била последња, то сам знао као да је на њој било записано“ (Цанкар 1962: 66). Како је Цанкар представио мајку? – Мајка је неко ко се безрезервно даје, неко ко безусловно воли, неко чија љубав нема граница, неко ко је спреман да учини све за своје дете. У многим својим делима Цанкар оживљава успомене из детињства. Сећа се мајке и „путује“ кроз свој детињи свет са свим патњама и надама. Стога његова дела и јесу најпотпунија сведочанства живота и времена у коме је стварао.

Оно што приповетку Десетица повезује са приповетком Грех јесте мотив плача. Сетимо се завршнице Десетице: „Из срца, из груди, из читавог тела провалио ми је плач, тресао ме као у грозници“ (Цанкар 1962: 66). Плач, односно сузе представљају дечакову спознају о мајчиној безрезервној љубави, пожртвованости, несебичности. Исто то и још више представљају у приповеци Грех. Цанкар је био болестан од савести. Чини погрешан корак. Каје се. Каје се дуго. И сви греси, па чак и они најмањи, скоро заборављени, у часовима осаме и сете изађу пред очи. Да ли се збиља постидео мајке? Да ли је то био он? Да ли је он изрекао реченицу: „Није то моја мајка!“? Или је она резултат оног искривљеног поимања ствари, оног које друштво намеће још од малих ногу? „Стидео се сељачке сукње са зеленим цветовима, високих чизама, црвене рекле, и мараме, и кишобрана, и великог завежљаја; у том великом завежљају биле су његове нове кошуље, које је мати шила ноћу док су јој сузе капале на њих“ (Цанкар 1962: 67-68). Знала је мајка да ју је Јоже видео. Знала је иако то нигде није експлицитно наведено. Знала је, али није рекла да зна. Пустила је да осети да је погрешио, да осети или макар наслути колика је бол у њеноме срцу и њеној души. Јоже је сада без стида и срама, пред свима, говорио да је то његова мајка. Али није се извинио. Није рекао ту лековиту реч, реч од које би обома макар мало зацелиле ране. Није јој признао да је се одрекао, није ни кад је кретала кући и „полако ишла по блатном путу; тело јој је било погнуто, као да је на раменима носила велико бреме. (…) Грех је лежао на његовој души и никакве сузе нису га могле опрати; склизнуле су по њему као по тврдом камену… То је било давно и грех лежи на његовој души, тежак и велики као првог дана, и тако је сада његов живот сав пун жалости и патње“ (Цанкар 1962: 68-69).

А каква је кафа коју Цанкар испија? Горка. Горча од сваке која није припремљена од мајчине руке. И сваки пут, док би је испијао, у ушима би му одзвањала реченица: „Оставите ме на миру!… сад ми не треба!“ Ова реченица јавља се у Цанкаревој приповеци Шољица кафе. Наиме, Цанкар бележи све оно што јој је претходило, али и каква је осећања и сазнања условила. Био је себичан. Пожелео је црну кафу, а знао је да у кући чак ни хлеба нема. „Мати ме је погледала великим, уплашеним погледом и није ништа одговорила“ (Цанкар 1962: 71). Овде је присутна асоцијативна веза са текстом Мој живот. И као што је спремила ручак за осморо иако у кући није имала ни гроша, тако је сада испунила синовљеву жељу и скувала му кафу. Но, он је био груб. Постављају се питања: Зашто дозвољавамо да се јави осећање стида? Зашто га не предупредимо? Зашто смо увек културнији и наклоњенији према другима но најближима? И зашто, зашто је тешко изговорити те две речи – Хвала и Извини? Увек буде доцкан када се сетимо. „Три или четири године доцније, у туђини, туђа жена донела ми је кафу у собу. Претрнуо сам тада, заболело ме у срцу тако силно да ми је дошло да вриснем од бола. Јер срце је праведан судија и не зна за ситнице“ (Цанкар 1962: 72).

Приповетке Десетица, Грех и Шољица кафе намећу компаративна читања са збирком кратких прича и цртица Вињете (1899) и романом На кланцу (1902). Цанкар је у Вињетама описао мајчину смрт док је у роману На кланцу литерарно обрадио живот своје мајке. У тексту Ђачке године Исидор Цанкар наводи да је мајчина смрт 23. септембра 1897. године догађај који је Цанкара највише потресао и оставио најснажније трагове у његовом делу; „тадашње своје душевне диспозиције и свој тежак материјални положај описао је с аутобиографском потанкошћу у новели Крај самртне постеље, само што се оптимистичне перспективе које у њој открива на крају нису никада оствариле“ (Цанкар 1962: 275). Свако од наведених дела садржи поуку, вешто уткану у садржину. Цанкареви текстови представљају оду мајци – мајчиној безграничној љубави, нежности и пожртвованости; уче и васпитавају.

Литература

Бакочевић 1991: Бакочевић, Оливера. Разговор о причама. У: Иван Цанкар. Изабрана дела. Београд: Нолит, 1991, 103-106.

Вулетић 2002: Вулетић, Александра. Породица у Србији средином 19. века. Београд: Службени гласник, 2002.

Вученов 1991: Вученов, Димитрије. Поговор. У: Иван Цанкар. Изабрана дела. Београд: Нолит, 1991, 107-110.

Живанчевић 1962: Живанчевић, Милорад. Иван Цанкар. У: Иван Цанкар. Изабрана дела. Београд: Народна књига, 1962, 5-20.

Ковачевић 1961: Ковачевић, Божидар. Иван Цанкар. У: Иван Цанкар. Приповетке. Београд: РАД. 124-127.

Цанкар 1962: Цанкар, Иван. Изабрана дела. Београд: Народна књига. 1962.

Цанкар 1962: Цанкар, Исидор. Ђачке године. У: Иван Цанкар. Изабрана дела. Београд: Народна књига, 1962, 275-276.

 

Бојана Анђелић је рођена 7. јануара 1988. године у Вировитици, у Републици Хрватској. По занимању је мастер професор књижевности и језика (србиста). Године 2011. уписала је докторске студије из Методике наставе на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише докторску дисертацију на тему Учитељски живот у прози српског реализма и њен компаративни контекст – методички аспекти под менторствима проф. др Бојане Стојановић-Пантовић и проф. др Оливере Радуловић. Учествује на научним скуповима, конференцијама и симпозијумима у земљи и иностранству и објављује приказе, есеје, научне и стручне радове. Ради као наставник српског језика у Приватној основној школи „Мирослав Мика Антић“ у Новом Саду.

Поља интересовања: методика наставе српске књижевности и језика, српски реализам, међуратна књижевност, савремена српска проза, дечја књижевност, светска књижевност.

Електронска адреса: mala.bonnana@gmail.com