Иван Андријашевић

Филолошки факултет Универзитета у Београду

Циљ овог рада је анализа и истицање лингвистичких и културолошких елемената руског неопаганизма у неопаганским часописима у Србији. Одабрана су два неопаганска часописа словенске тематике, као што је утврђено анализом српске неопаганске сцене. Набављени су електронски примерци оба часописа објављени између јануара 2010. и новембра 2018. године. Сваки часопис је прегледан у потрази за референцама на Русију или руски (нео)паганизам у насловима чланака и садржају. Резултати показују утицај првенствено словенских елемената руског неопаганизма, док утицај несловенских (шаманских) елемената није учестао.

Кључне речи: неопаганизам, родноверје, словенски неопаганизам, руски утицај, српски фолклор

The aim of this paper is to assess and highlight the linguistic and cultural elements of Russian neopaganism within neopagan magazines in Serbia. Two neopagan magazines of Slavic thematic were selected, as determined by an analysis of Serbian neopagan scene. Electronic copies released between January 2010 and November 2018 of both magazines were acquired. Each magazine was assessed for Russian neopaganism references on the basis of article titles and contents related to Russia or Russian (neo)paganism. The results show an influence of mostly Slavic elements of Russian neopaganism, whereas the influence of non-Slavic (shamanic) elements are not common.

Keywords: neopaganism, rodnoverie, Slavic neopaganism, Russian influence, Serbian folklore

„Савремено човечанство не познаје периоде у својој историји који су слободни од било каквих религиозних веровања“ (Лемешева 2011: 146).

На тему словенског неопаганизма у Србији писано је мало радова. О симболима родноверних организација у ширем словенском контексту писао је Дејан Ајдачић[1], а о организацијама у свим словенским земљама писала је Зорана Лутовац[2] у свом дипломском раду. На нивоу докторских дисертација постоји свега једна, Кристијана Обшуста[3], која у само једном одељку садржи преглед неопаганских група на просторима српског дела интернета. Неопаганској организацији Старославци посвећен је дипломски рад Вишње Бошчић[4]. Најзад теренска истраживања обавио је др Немања Радуловић и посветио неколико чланака овој теми, од којих неки још увек нису објављени[5]. Сви ови радови настали су од 2007. године до данас, јер је и сам феномен неопаганизма за Србију прилично нов, необичан и слабо истраживан.

Уколико упоредимо два појма, словенског паганизма и словенског неопаганизма, термин са префиксом нео- можемо холивудским речником назвати „заснованим на истинитој причи“. Наиме, услед мало доказа, остаје много простора за импровизацију и слободно тумачење вере Старих Словена. О томе, уосталом, отворено говоре и сами идеолози руског неопаганизма, који су савремене обреде стварали „методом покушаја, погрешака и надахнућа“ (Мачуда 2014: 108). Иста је ситуација и у другим земљама, а општа тенденција је позајмљивање елемената из других паганских религија, из страних фолклорних традиција, рецимо, из шаманизма сибирских народа (Јашин 2017: 111), као и импровизација и константно усавршавање кроз праксу.

Српска неопаганска периодика

У Србији постоје два часописа словенске неопаганске тематике на српском језику: Слава и Велес. У оба часописа се за доказивање тога да нисмо далеко од паганизма углавном користе народни културолошки обичајни елементи који се анализирају на мање или више аргументован начин, понекад цитирајући народне песме које је сакупио Милош С. Милојевић (Слава 2013: 26-27), а понекад налазећи спомињања словенских божанстава у песмама Десанке Максимовић (Слава 2013: 34) и Војислава Илића (Слава 2014: 38). У оба часописа се такође пишу и објављују нове приче „инспирисане духом предака“.

Интернет часопис Велес[6] је излазио од 2010. до 2014. године, и укупно је сачињено седам бројева. Уредник је био Никола Милошевић. Теме су варирале од пансловенства, словенске псеудоисторије, преко прича састављених под инспирацијом словенске традиције, до чланака о словенској религији и интервјуа са неопаганима. Амбициозно је започет са најавом да ће излазити два пута годишње, али се учесталост убрзо смањила на један број часописа годишње, у последњој години састављања објављена су два броја, а затим је издавање часописа обустављено.

Елементи руског неопаганизма уводе се на самом почетку, у првом броју часописа, на осмој страни, у тексту о Купали, тј. Ивањдану (Велес 2010а: 8). Сазнајемо да у руским неопаганским круговима постоји подела на оне који се залажу за реконструкцију претхришћанске вере наших предака уз узимање у обзир начина живота и реалија 21. века, који се у преводу на српски језик називају родновери, и на оне који се залажу за што потпунију реконструкцију и настављање поштовања старих обичаја и традиције наших предака пре христијанизације без промене, који се називају језичници.

Уколико поредимо два часописа, идеје часописа Велес ближе су родноверном усмерењу, док идејна линија часописа Слава иде ка погледу на свет језичника.

Овде се дотичемо проблема терминологије како самог неопаганизма, тако и неопаганских истраживања, између осталог и из разлога што Стари Словени нису имали назив за сопствену религију. Термини јазичество/језичество врло ретко су употребљавани у делима написаним на српском језику која су и даље сачувана, нпр. код Његоша: „Поругани олтар јазичеством / на милост ће окренут небеса“ (Његош 2004: 128). Реч је употребљавана у значењу многобоштва, паганства, како нам каже Речник српскохрватског књижевног и народног језика (РСКН VIII: 526). Што се порекла тиче, у овом речнику се наводи да је ова реч пореклом из рускословенског језика. У текстовима неопаганске периодике овај термин често срећемо, дакле, долази до својеврсне реактуализације, и то под утицајем руског неопаганизма. Овде, дакле, уочавамо директан утицај руске неопаганске доктрине на формирање терминолошког апарата српског неопаганизма.

У одељку „Приче инспирисане духом предака“ (Велес 2010а: 22) налазимо причу „Вођени књигом Велеса“, која представља историјску фикцију инспирисану „Велесовом књигом“, за коју већина еминентних лингвиста након детаљне анализе језичких црта тврди да је мистификација руских емиграната 20. века[7]. Први примерак „Велесове књиге“ написан је на руском језику, а књига је преведена на многе језике, између осталог и на српски у издању контроверзне издавачке куће „Пешић и синови“[8].

У другом броју часописа Велес налази се чак и анализа политичког система Старих Словена на основу података из „Велесове књиге“ (Велес 2010б: 7). Српски неопагани окупљени око организације Старославци користе ову књигу у молитвама Перуну, Сварогу, Стрибогу и другим боговима (Радуловић 2015: 468-469), иако су се неопагански покрети из више земаља словенског света одрекла коришћења поменуте књиге[9]. Осим проблема аутентичности, поставља се и питање оправданости употребе „Велесове књиге“ у јужнословенском контексту, јер се у њој говори о историјату Словена, али источних Словена, и то према једној од хипотеза словенске етногенезе.

Трећи број часописа доноси текст Дивинација код Словена (Велес 2011: 16), у коме се говори о прорицању судбине. У другој половини текста срећемо и најаву каснијег текста о шаманизму. Уз спомињање различитих аутора који су се бавили темом шаманских обичаја у Русији и на Балканском полуострву, истиче се да се на територији Србије упражњава мешавина многих магијских традиција, између осталог, да се користе и „»словенске руне« које су изведене на основу германских магијских знакова коришћених за дивинацију у доба паганизма“ (Велес 2011: 17).

У четвртом броју истог часописа наилазимо на текст Елементи шаманизма у старословенској религији (Велес 2012: 10-11), где се у уводу говори о руским подацима о шаманском питању, о Бурјатима, а затим се прелази на „домаћи терен“, пре свега повлачењем паралеле са здухачима, али и другим обичајима српских села: „И дан-данас русаље из села Дубока улазе у транс помоћу кола, након чега падају у стање у коме могу комуницирати са вилама и духовима предака“ (Велес 2012: 10). Оба претходно наведена чланка потписује ауторка Весна Какашевски.

Пети број часописа Велес такође садржи анализу неопаганизма у Русији из личног угла (Велес 2013: 25). У питању је врло информативан чланак, на чак пет страница, са веома реалном сликом раздељености која влада у неопаганској супкултури данашње Руске Федерације. У чланку се описују проблеми провлачења фашистичке идеологије под маском „исконске вере руске расе“, проблеми разједињености група, неподударности обичајних специфичности од заједнице до заједнице и слично.

Часопис Слава излази од 2013. године (према некадашњем словенском календару који користе многи неопагани, па и аутори овог часописа, 7521. године), а главни уредник је Весна Какашевски, бивши члан уредништва часописа Велес. Слава наставља онде где је стао часопис Велес, али уз веће и очигледније пропагирање „родноверја“. Од четвртог броја 2017. године није било назнака да се спрема новије издање. Судећи према објавама на друштвеној мрежи Facebook крајем 2017. године да је трећи број и даље у продаји[10], чини се да Слава није постигла тржишно-економски успех (није се прославила).

Четврти број Славе садржи преводе различитих текстова преузетих са сајтова руских неопаганских друштава. Први је превод чланка о удружењу „Велесов круг“, које у свом саставу броји „родноверне општине“ (Слава 4: 3-4). Више замерки иде преводиоцу, јер превод руске речи „община“ није најпрецизније превести као „општина“. Бољи би био превод „заједница“ – пре свега због бројности, али и због саме организационе структуре ових скупина.

Осим чистог преузимања руског термина волхв (Велес 2013: 11), ова реч је у неким другим текстовима адаптирана и сведена на волх (Слава 2017: 3), реч која ни у једном од ова два облика не постоји у доступним речницима српског језика, а у неопаганским круговима означава виши ред свештеника, виши од жреца. Реч жрец постоји у више речника српског језика и познат је термин у српском језику са главним значењем „многобожачки, пагански свештеник“ (РСКН VIII: 442).

Други је чланак Пут ратника (Слава 2017: 6-8), који детаљно описује елементе пренесене у руски неопаганизам из аријевског кастинског система, а, парадоксално, декларативни циљ му је да се бори против туђих културних утицаја. Тако каже један од идеолога руског неопаганизма, волхв Велеслав (Слава 4: 6). Посреди је још један у низу парадокса руског неопаганизма[11]. Постоје и цитати Иље Черкасова (волхва Велеслава), такође једног од главних идеолога. Видимо осим тога и одломке из „Велесове књиге“, и из неопаганске поделе света на Јав, Нав и Прав, која се овде тумачи у ратничком контексту. Уз то, чланак прате слике са прославе празника Дана Перуна руских неопагана у Калушкој области.

Наведени елементи показују утицај савременог руског неопаганизма на српски неопаганизам словенског усмерења, чије је ширење првенствено преко часописа. Ови елементи обухватају углавном идеологију, али делом и обичаје и терминологију. Примећен је занемарљив утицај несловенских елемената руског неопаганизма (на пример, пропагирања мотива посредно пренетих у руски паганизам из шаманизма). Ипак, питање је колико је ових обележја пренето у српску неопаганску праксу. Судећи према званичним гласилима која смо листали, за сада се из руског неопаганизма преузима оно што је мање или више „словенско“, али и то само теоретском нивоу.

Библиографиjа

Литература

Јашин 2017: Яшин В. Б. Рецепция элементов шаманского комплекса коренных народов Сибири в современном русском неоязычестве. – В: Научный журнал «Общество: философия, история, культура», 2017, № 2, 111-114, [20.01.2019] <https://doi.org/10.24158/fik.2017.2.26>.

Лемешева 2011: Лемешева Е.М. Неоязычество как социальный феномен в современном российском обществе. – В: Вектор науки ТГУ, № 1, 2011, [20.01.2019] <https://cyberleninka.ru/article/n/neoyazychestvo-kak-sotsialnyy-fenomen-v-sovremennom-rossiyskom-obschestve>.

Мачуда 2014: Мачуда Й. Чешская община «Родная вера» – возвращение к духовности предков. – Colloquium heptaplomeres. 2014. № 1. 101-109, [20.01.2019] <https://cyberleninka.ru/article/n/cheshskaya-obschina-rodnaya-vera-vozvraschenie-k-duhovnosti-predkov>.

Његош 2004: Петар II Петровић Његош, Горски Вијенац, критичко издање. Приредио Радмило Маројевић. Београд: БИГЗ, 2004.

Радуловић 2015: Радуловић Н. Неопаганизам у Србији. – В: Савремена српска фолклористика 2. Београд: Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2015, 455-478

РСКН VIII: Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Књига VIII. Београд: Српска академија наука и уметности, Институт за српскохрватски језик, 1973.

Часописи

Велес 2010а: Велес, интернет магазин посвећен Словенима, број 1, август 2010, [20.01.2019] <http://www.starisloveni.com/CasopisVeles.html>.

Велес 2010б: Велес, интернет магазин посвећен Словенима, број 2, новембар 2010, [20.01.2019] <http://www.starisloveni.com/CasopisVeles.html>.

Велес 2011: Велес, интернет магазин посвећен Словенима, број 3, април 2011, [20.01.2019] <http://www.starisloveni.com/CasopisVeles.html>.

Велес 2012: Велес, интернет магазин посвећен Словенима, број 4, март 2012, [20.01.2019] <http://www.starisloveni.com/CasopisVeles.html>.

Велес 2013: Велес, интернет магазин посвећен Словенима, број 5, јун 2013, [20.01.2019] <http://www.starisloveni.com/CasopisVeles.html>.

Слава 2013: Слава: часопис посвећен родној вери; уредник Весна Какашевски; број 1, Нови Сад: МБМ-плас, 2013, [20.01.2019] <https://www.scribd.com/document/233413943/Слава-бр-1>.

Слава 2014: Слава: часопис посвећен родној вери; уредник Весна Какашевски; број 2, 2014, [20.01.2019] <https://www.scribd.com/document/253111374/Слава-бр-2>.

Слава 2017: Слава: часопис посвећен родној вери; уредник Весна Какашевски; број 4, 2017, [20.01.2019] <https://www.scribd.com/document/359883165/Slava-04-7525>.

[1] Ајдачић, Дејан, Славистичка истраживања, Београд, Филип Вишњић, 2007.

[2] Лутовац, Зорана, Родноверне организације у словенским земљама – У: Родна вера. Зборник текстова о старој вери Словена и њеној обнови. Уредник Весна Какашевски. Београд, 2012, 121-134.

[3] Обшуст, Кристијан. Конструкција словенства у политици и науци. Београд: CASCA, 2013.

[4] Бошчић, Вишња, Друштвена и културна обележја Старославаца у Србији, Београд: Катедра за етнологију Филозофског факултета Универзитета у Београду, 2014.

[5] Радуловић, Немања, Неопаганизам у Србији – У: Савремена српска фолклористика 2, 455-478 – Београд, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 2015; The Reception of the Book of Veles and the Disenchanted World, Doświadczenie wiary w kulturach i literaturach słowiańskich w świetle myśli postsekularnej, międzynarodowa konferencja, Warszawa, 2017. (у припреми), Нов живот Велесове књиге: преображај мистификације у свету књигу, Међународни конгрес слависта, Београд, 2018. (у припреми)

[6] Часопису Велес и даље се може приступити на веб-страни www.starisloveni.com/CasopisVeles.html [20.01.2019]

[7] На пример, Андреј Анатољевич Зализњак, на X летњој лингвистичкој школи у Дубни, 9. јула 2008. године, доступно на интернету: https://www.youtube.com/watch?v=SJXT1nkKedA [20.01.2019]; ту су и бројни научни радови, од којих ћемо одабрати само неке: Зализняк А.А. О «Велесовой книге» // Лингвистика для всех. – М.: МЦНМО, 2009. — С. 122-141; Козлов В.П. Тайны фальсификации. — М., 1994. – с. 6; Козлов В.П. Тайны фальсификации – М., 1996. – с. 185; Симонов Р.А., Соболев Н.А. “Влесова книга” в историографии фальсификаций и издательской практике XX века: монография – М.: МГУП, 2008.

[8] http://www.tolkien.rs/publikacije/VelesovaKnjiga.pdf [20.01.2019]

[9] Званичне објаве Круга Языческой Традиции и Союза Славянских Общин Славянской Родной Веры, као и чешке заједнице Rodná víra http://www.rodnovery.ru/dokumenty/o-podmenakh-ponyatij [20.01.2019]; http://rodnavira.cz/o-nas/rodnoveri [20.01.2019]

[10] https://www.facebook.com/casopis.slava/posts/957725931046214 [20.01.2019]

[11] Више о парадоксима неопаганизма може се прочитати у раду: Бесков, Андрей Анатольевич, Парадоксы русского неоязычества – В: COLLOQUIUM HEPTAPLOMERES, Нижний Новгород, 2014. I.