Јована Жарковић

У овом раду приказује се хумор као основна одлика романа Доживљаја мачка Тоше, као и целокупног Ћопићевог стваралаштва. Иако често произлази из једноставних појава, безазлених ситуација или разговора, Ћопићев хумор није баналан. Он носи у себи извесну слободу и могућност дечјег, неспутаног погледа на свет. Извориште хумора су, пре свега, сами ликови, њихови међусобни односи, бројне апсурдно-гротескне ситуације које они проживљавају, као и несвакидашњи простори кроз које пролазе. Посебан акценат је стављен на Ћопићево поигравање са народним изрекама и пословицама првенствено у функцији хумора.

Кључне речи: Ћопић, Доживљаји мачка Тоше, хумор

This paper shows the humor as the main feature of the novel Adventures of cat Tose, as well as the entire Ćopić`s creativity. Although often stems from a simple phenomenon, harmless situations or conversations, Ćopić’s humor is not trivial. He carries a certain freedom and child, unfettered view of the world.

The sources of humour are before all the caracters themselves, their relations with each other, numeorus absurd and grotesque situations they live through, as well as unusual places they pass through. The paper also describes Ćopić’s playing with adages and proverbs, that has primarily humorous function.

Keywords: Copic, Adventures of cat Tosa, humor

У Ћопићевим делима за децу преовлађују незаборавни доживљаји и ликови из детињства и завичаја, доста је писао и о догађајима из рата, а знатан део заузимају и природа и свет животиња. Међутим, о било којој теми или жанру да је реч, све их везује хумор. За Ћопића се може рећи да је „хумориста по опредељењу и вокацији“ и „најизразитији хумористички писац у српској књижевности за децу“ (Милинковић 2010: 289).

Критичари су у Ћопићевим делима истицали велику вредност хумора: „Ако бисмо тражили најкарактеристичнију црту његовог књижевног дела, нашли бисмо је, чини се, најпре у лирском хумору […] Бранков хумор је, штавише, пун љубави за оне са којима се шали. Он се управо шали највише са онима који су му најдражи…“ (Јеремић 1969: 330). Ово потврђује и Борислав Михајловић када каже да је хумор „био и остао један од главних стубова свега што је створио Бранко Ћопић“. Такође, Михајловић хумор сматра ретким даром који само у правим рукама има нешто „чаробно, спасоносно, лековито и тужно у исти мах“ (Михајловић 1974: 321).

Своје опредељење за хумористичку књижевност образложио је и сам Ћопић чињеницом да хумор носи у себи извесну слободу и могућност неспутаног дечјег погледа на свет. У једном интервјуу он то објашњава речима: „Уопште, као по правилу, добри хумористи су увек и `писци за децу`. Зашто? Можда и зато што се осећају потпуно слободни, без граница пред собом, нису уковани у норме, немају оне обзире који их спутавају, јер знају да је дечја уобразиља неизмерљива“ (Адамовић 1975: 426). А као разлог хумористичког писања наводи своју жељу: „Жеља ми је да у овај тужни свет, набијен мрачним слутњама, унесем што више ведрине, смешка, надања, плавих бајки и пуна-пунцата кола стрмоглавих, пустих и драгих лагарија…“ (Адамовић 1975: 426).

У роману Доживљаји мачка Тоше критика је такође најчешће истицала хумор и „необично инветивне нонсенсне играрије, које можда најбоље репрезентују Ћопићев хумористички таленат“ (Вуковић 1996: 216).

У Доживљајима мачка Тоше хумор је остварио најпре обликовањем самих ликова. У том смислу највише треба истаћи ликове животиња који су условно антропоморфизовани, па иако мисле, говоре и понашају се као људи, они остају доследни својој животињској природи.

Главни лик Тоша има нарав мачка лопова, он је „крадљивац“, „љенчина“, „неваљали мачак, кога мишеви већ и за бркове вуку“. Стварајући Тошин лик, Ћопић се поиграва стереотипом лењог, крадљивог и алавог мачка. Халапљив је, лукав и спреман и на лаж и на крађу само да би задовољио своју прождрљивост. Толико је дрзак да краде чак и од добродушног старца Трише са којим живи. О томе сведоче речи старог Трише:

„–Ехе, мој Тошо, ти на своме врату имаш толико тешких крађа, крупних лоповлука, грдних подвала и масних превара да то једва може стати у једна добра кола“ (Ћопић 1975: 118).

Хумористична је свака сцена у којој се Тоша неспретно брани од старчевих оптужби тврдећи да је довољно само да приђе комаду сланине и додирне га брком, па да овај нестане. Када старац улови рибу, Тоша одједном види себе како бежи кроз траву са рибом у зубима, а сир нестане чим се Тошина сенка над њега наднесе. Дакле, он лаже и лукаво избегава да призна почињена дела, али истовремено, понаша се и попут детета које своје поступке правда придајући предметима вољу („испрљало се само“, „само се сломило“). Из његовог дневника сазнајемо да највише воли да се излежава и безбрижно скита око млина.

Деда Триша је типичан ћопићевски лик старца са срцем детета. Хумор произилази из сваке његове свађе и расправе са мачком. Он је доброћудни старац у коме нема злонамерности. Љут због мачковог лоповлука и безобразлука грди га и прети му, али заправо не може озбиљно да га казни:

 „У колима се вози млинар Тришо и низ ријеку тражи вир у који ће бацити свог неваљалог мачка Тошу, али нигдје да пронађе тако добар вир. Његов мачак чини му се ипак бољи од сваког вира. И што вирови постају дубљи, чича изгледа све тужнији“ (Ћопић 1975: 117).

Свраћа у крчму да се напије како би се у пијанству осветио, а заправо одлагањем казне прашта почињено дело. Дакле, старац Триша је веома везан за свог мачка упркос свим његовим манама, и могуће је наћи психолошко оправдање за то. Не треба заборавити да је Тоша његов једини друг у самоћи пустог млина, и старац не скрива своју огромну љубав када каже да „један мачак Тошо ваља три царевине“ (Ћопић 1975: 126). А када срдито грди и прекорева Тошу, иза његових речи заправо се крије туга:

„Рђо, зарђала, због твојих мачјих лоповлука остаћу сам на свијету, јер као што видиш, возим те да те бацим у воду“ (Ћопић 1975: 120).

Током пијанке са крчмаром стари Триша открива и своју природу сањалице и маштара. У комичној сцени хватања месеца, назире се његово стремљење ка недостижним и недокучивим даљинама.

Жућа „велики псећи кнез, носилац Зечје медаље с укрштеним коскама“ лажљивац је, хвалисавац и „стари буволовац“ који не подноси мачке. Он је Тошин „љути душманин“ који  му непрестано поставља неке заседе.

Стварајући лик пса Жуће, Ћопић се поиграва народним изразом „лаже као пас“ заснованом на псећем безразложном лајању. Кроз сва дела о мачку Тоши Жућа га прати, Тошин лик без Жућиног не би могао постојати такав какав јесте и обрнуто. Склоност ка хвалисању и лагању најбоље илуструје слика у којој након Тошиног нестанка Жућа преузима заслуге за то и сочно лаже кокошке и врапце:

“-Ау-вау, да само знате како сам јурио мачка Тошу! Јурио сам га, јурио све до краја свијета и кроз једна врата на граници истјерао сам га сасвим из свијета и залупио врата.

-Жив, жив! – питали су врапци.

-Жив, жив, јакако! – шепурио се Жућо. – Ено га сједи пред улазом у свјет, гребе по вратима и мијауче: `Жућове-јуначино, пусти ме да уђем!`“ (Ћопић 1975: 157).

Дакле, они носе особине и слабости своје животињске природе, зато су уверљиви, али и комични. Старац Триша носи у себи ведри народски хумор, склон ракији запада у најкомичније ситуације ловећи месец са Винком Шљивићем и тражећи џак са мачком. У жељи да пронађу џак са мачком припити састављају духовит оглас:

„Прошле ноћи, кад смо се пели на орах да скинемо мјесец, чича Тришо изгубио је џак и мачка, и то џак на мачку и мачка у џаку. Мачка ћете познати по томе што се налази у сивом џаку и воли сланину, сир и рибу, а џак ћете познати по томе што не воли ни сир, ни рибу, а у њему се налази један шарени мачак […]Мачак Тошо у дјетињству био је врло мален, што зна и ћорава квочка која је ишчезла у лањској поплави. Некад је имао бува, а можда их и сад има. Кад је код куће радо сједи на чичином рамену, а кад се изгуби, не знамо гдје седи. Сприједа има главу, позади реп, ноге су му дугачке до саме земље, а кад легне на леђа, онда му нису до неба…“ (Ћопић 1975: 128).

Овде јасно можемо уочити хумор настао употребом нонсенса и поетике инвертоване односно „изокренуте“ приче. Односно аутор се користи разним врстама „изокретања“ смисла и значења исказа, како би остварио комични ефекат. Употребом нонсенса остварена је комика када завршавају оглас речима да ће онај ко пронађе џак и мачка добити „од чича-Трише пуну боцу брашна, а од крчмара Винка врећу ракије“ (Ћопић 1975: 128). Комична је и замена идентитета када старци због силног пића не само да више нису сигурни ко је крчмар, а ко млинар, нити да ли су обојица млинари, него они чак не знају ни да ли млинар треба да баци џак или џак млинара.

Хумор Ћопић постиже и поигравајући се именовањем неких ликова. Медвед је Крушкотрес Кукурузовић, а мишеви су Сланинко и Брашнов, јасно је да кроз имена говори о њиховим слабостима и њиховим прождрљивостима. Можда је у том смислу најкомичнији крчмар Винко Шљивић који је склон управо овим пићима по којима је добио име. У једној сцени пас Шаров чекајући медведа да га поједе каже да се после медвед „мирне душе може назвати Крушкотрес Кукурузовић Псетождер“ (Ћопић 1975: 138). На исти начин именује и места – вашар је у месту Преварантовцу, а „Крчма код три магарца“ стекла је име по слици два магарца на вратима, а трећи је гост који у њу дође.

У служби хумора у Доживљајима мачка Тоше Ћопић се поиграва са другим жанровима, на пример са етиолошким предањем у сцени где старији сунцокрет прекорева млађе јер се окрећу за мачком:

„–Будете ли се тако за сваким окретали, ви нећете више бити само сунцокрети него и мачкокрети, па кравокрети, па коњокрети, па ћете на концу стићи и до магарца“ (Ћопић 1975: 151).

Поигравајући се говором јунака ствара и нове речи, односно кованице. Од речи „намагарчити“ настају нове, када тројица савезника пас, мачак и миш у жељи да искажу како ће преварити медведа, кажу да ће га „напсетити“, „намачкити“ и „намишити“ (Ћопић 1975: 138). Ћопић је осетио и снажно доживео „изворну лепоту и вишезначну вредност народног говора“ (Милинковић 2010: 286). На темељима народног језика Ћопић развија богатство свог хумора. Народне пошалице и досетке вешто уграђује у своја дела. Духовито обрађује народне изреке, а неке и дословно ставља у текст, али све са намером да створи комични ефекат. Народне пословице највише користи Миш пророк, тим је пародирана важна улога коју у авантуристичким романима имају врачеви или магови, јер њихову улогу у Доживљајима мачка Тоше преузима вашарски миш. Миш пророк при том неке од апстрактних савета тумачи личним искуством: „У срећки број три стоји мудри савјет: `Бјегунова мајка не плаче`. Треба, значи, од мачака бјежати – рече бијели миш“ (Ћопић 1975: 147).

Многобројне апсурдно-гротескне ситуације су извори смеха: пијани старци који желе да „измлате“ месец, па трче око реке, по дрвећу и крчми; на вашару у Преварантовцу сви од страху „нагну у бијег“, па у пометњи чобанин узјаше медведа и „зажди друмом“, а читав градић се „закључа, замандали, затвори, закова, навуче на врата ормане, кревете, столове, столице, пећи, перјане јастуке, старе крпе и поломљене чачкалице“; мачка чича Брко поткива ораховим љускама, а мишеви беже од „коња мишоловца“; бежећи пред разјареним чичом миш узјахује мачку па беже…

Хумор у Доживљајима мачка Тоше остварује колико у бајковитој садржини приче, препуној необичних локација, нонсенсних догађаја и неочекиваних обрта, толико и у несвакидашњим односима природе и човека, а нарочито апсурдним пријатељством између мачка, миша и пса.

Воденица и млин су чест мотив Ћопићевих дела Локацију млина у роману писац је духовито приказао: „То ти је тамо гдје је ђаво реко лаку ноћ, тамо гдје се смркне прије нег сване, тамо гдје чак и пут залута и без трага се изгуби у кланцу иза млина“ (Ћопић 1975: 120). Кроз пустоловину јунаци наилазе и на необична места. Чича Триша свраћа у крчму „Код три магарца“, где се напија и губи Тошу. Комичан је начин на који је крчма стекла име – на вратима је слика два магарца, а трећи магарац је гост који у крчму дође. Служи га и са њим пије крчмар Винко Шљивић. Зидови крчме су облепљени најчуднијим огласима. Оглас којим старац жели да пронађе мачка пише за столом за којим је било „попијено толико ракије да би се од ње могла начинити једна добра киша за читаву државу“ (Ћопић 1975: 127). Мачак иако своју авантуру проживљава у уском кругу завичаја, нека места на која доспева су бајковита, и управо ти локалитети роман чине интересантнијим. Тоша у својој авантури доспева на необичан вашар у месту Преварантовцу, чије само име указује на то да се ту „продаје све на свијету и вара се и подваљује на све могуће начине“ (Ћопић 1975: 132). Бајковитости предела доприноси персонификована природа – месец поспан и назебао, звезде које дремају, планина која злосутно ћути, као и стара крушка која се грохотом смеје.

Ћопић је у Доживљајима мачка Тоше показао изванредан смисао за очовечавање животињског и биљног света. Животиње, природа и човек у непосредном контакту успешно се разумеју. Стари млинар разговара са мачком и магаретом, месец и звезде дремају, животиње се понашају и разговарају као људи. Приказао их је, наравно кроз хумор, и као пријатеље који добро сарађују (мачка Тошу, пса Шарова и Миша пророка):

„Међу тројицом савезника настаде повјерљиво шапутање и договарање, а кад се из мрака, од планине, зачу медвјеђе гунђање, план је био готов. Мачак Тошо и Миш пророк стругнуше уз крушку и одозго повикаше везаном Шарову:

–Тако, дакле, као што смо рекли! Само се храбро држи!“ (Ћопић 1975: 138),

али и као старе непријатеље који се кочоперно хвале својим подвизима. Као доказ огромне нетрпељивости према мачку Тоши, Жућа се хвалише како га је сасвим истерао из света и за њим залупио врата:

“-Ау-вау, да само знате како сам јурио мачка Тошу! Јурио сам га, јурио све до краја свијета и кроз једна врата на граници истјерао сам га сасвим из свијета и залупио врата“ (Ћопић 1975: 157).

Истовремено хиперболисана неистинитост ове приче открива у суштини, и да је и то непријатељство комично преувеличано, те да је реч о кошкању и зађевицама којима се испуњава време у млину „на крају света“. У Ћопићевим приповеткама и романима међусобно се добро споразумевају и човек и биљке и животиње – “тим начином комуницирања створено је својеврсно јединство света, премошћена су језичка ограничења са којима се човек сусреће на сваком кораку“ (Марковић 1973: 160).

Ћопићев хумор није баналан иако често произилази из једноставних појава, безазлених ситуација или разговора и неочекиваних поступака сасвим обичних људи. Некад је тај хумор и емотиван и сетан, али је понекад и критика упућена манама неких појединаца или читавог друштва. У већини дела Ћопић прибегава моделу шеретског хумора чији су протагонисти необични јунаци, а понекад и животиње.

Литература

Адамовић 1975: Адамовић, Драгослав. Моји витезови тужна лика. – у: Делије на Бихаћу. Критика о делу Бранка Ћопића. Београд, Сарајево: Просвета, Свијетлост, Веселин Маслеша, 1975, 421-427.

Јеремић 1974: Јеремић, Драган. За поновно читање Бранка Ћопића. – у: Делије на Бихаћу. Критика о делу Бранка Ћопића. Београд, Сарајево: Просвета, Свјетлост, Веселин Маслеша, 1975, 328-341.

Вуковић 1996: Вуковић, Ново. Бранко Ћопић. – у: Увод у књижевност за дјецу и омладину. Подгорица: ИТП Унирекс, 1996, 215-290.

Маринковић 1990: Маринковић, Светлана. Поетска проза Бранка Ћопића за децу (У царству лептирова и медведа и Доживљаји мачка Тоше). – Детињство часопис о књижевности за децу, година  XVI број 3-4. Нови Сад, 1990, 7-16.

Марковић 1973: Марковић, Слободан. Жеље и стварност у делима за децу. – у:Записи о књижевности за децу. Београд: Новинско-издавачка установа Интерпрес, 1973, 150-164.

Михајловић 1969: Михајловић, Борислав. Бранко Ћопић у Башти сљезове боје“. – у: Делије на Бихаћу; Критика о делу Бранка Ћопића. Београд, Сарајево: Просвета, Свјетлост, Веселин Маслеша, 1969, 318-327.

Ћопић 1975: Ћопић, Бранко. Приче испод змајевих крила. У царству лептирова и медвједа. Доживљаји мачка Тоше. Дружина јунака. Београд, Сарајево: Просвета, Свјетлост, Веселин Маслеша, 1975.

Текстът е представен на Първия международен филологически форум за студенти и докторанти (13-16 ноември 2014).